Psihološko savetovalište za trudnice

Dr Tihomir Mihailović je na osnovu svoje višegodišnje prakse i mnogobrojnih kontakata sa trudnicama i porodiljama zaključio da veliki procenat ove kategorije klijenata može biti zabrinut oko različitih pitanja psihološke prirode. Kako bi im omogućio zdraviji i uspešniji prolazak kroz fazu planiranja porodice, nošenja trudnoće, a kasnije i roditeljstva, proširio je polje delatnosti dijagnostičkog kabineta „Ultramedika“. Tako je otvoren novi ogranak – Psihološko savetovanje za trudnice, koji vodi klinički psiholog i konstruktivistički terapeut Leonora Pavlica.

Pored problema fizičke priode, poznato je da čak jedna trećina trudnica i porodilja pokazuje i znake psihičkih smetnji koje se kreću od suicida, preko mentalnih poremećaja (bipolarni poremećaj, psihoza, antepartalna i postpartalna depresija) do različitih simptoma zabrinutosti i nelagode. Psihološki problemi mogu varirati po tipu i intenzitetu i nužno je njihovo pravovremeno i ispravno detektovanje. Ukoliko se ovakvi problemi ne tretiraju na vreme, mogu ozbiljno ugroziti psihološku stabilnost trudnice/majke, narušiti pravilan rast i razvoj novorođenčeta, te ugroziti porodični sistem u celini.

Trudnoća, osim što sa sobom nosi obilje radosti, svakako jeste i stresan događaj koji otvara raznorodna pitanja: da li će dete biti zdravo, da li će se moje telo vratiti u pređašnji oblik nakon porođaja, da li ću imati dovoljnu podršku partnera, kako će ulazak novog člana u porodicu uticati na dalju porodičnu dinamiku, na koji način ću uklopiti svoje dosadašnje obaveze sa odgovornostima koje mi predstoje kada se dete rodi, itd. Svaka od ovih situacija, iako u prvi mah deluje bezazleno, u prolongiranoj formi može biti uvod u pojačanu anksioznost. Stoga, ukoliko je trudnica/porodilja intezivno okupirana ovakvim i sličnim mislima, i ukoliko postoji naznaka preterane zabrinutosti, bilo bi korisno da se obrati stručnjaku i konsultuje u vezi sa svojim stanjem. Postoje brojne suportativne terapijske tehnike kojima se mogu otkloniti ovakvi simptomi i omogućiti trudnicama da nesmetano uživaju u svojoj trudnoći.

Pored ovih, blažih formi psihološkog disbalansa, postoje kako je napomenuto i ozbiljnije (kliničke) smetnje. Među njima najuučestalije su postpartalna tuga, antepartalna i postpartalna depresija, i psihoza. Ukratko će biti objašnjene manifestacije svakog od pomenutih poremećaja, kako bi trudnice znale da ih prepoznaju i adekvatno reaguju.

Postpartalna tuga

Posebno se izdvaja zbog svoje učestalosti javljanja, ali se pre može posmatrati kao deo fiziološkog procesa nego psihopatologije. Sa druge strane, zbog svoje evolucije i jasnog kontinuiteta sa postpartalnom depresijom, izdvojena je i kao stanje koje zaslužuje kliničku pažnju. Javlja se nakon trećeg postpartalnog dana pa sve do kraja prvog meseca, veoma retko kasnije. Može se očekivati da između 50- 85% porodilja ispolji simptome postpartalnog bluza. Takva porodilja je emocionalno labilna, razdražljiva, zabrinuta i plačljiva bez nekog značajnog razloga. Često ne razume zašto nije uzbuđena i srećna kao što su ostali članovi familije, ili ima osećanje krivice zbog lošeg raspoloženja onda kada se od nje očekuje da bude srećna. Obično se žali na nesanicu ili preteranu pospanost, slab ili preteran apetit. Etiologija je još uvek nejasna, ali se u literaturi često pominje nagli pad estrogena, progesterona, kao i psihološka struktura ličnosti porodilje. Pojava postpartalne tuge je nezavisna od kulturalnih i demogrfaskih uticaja, zbog čega se najčešće posmatra kao endogeno uslovljena, ali se kao faktori rizika pominju i interpersonalni konflikti sa članovima familije i prijateljima, stresogeni životni događaji (npr. rođenje deteta sa anomalijama), prethodno bolan PMS, antepartalna depresija, ranije depresivne epizode. Prognoza je dobra.

Antepartalna i postpartalna depresija

U periodu trudnoće i porođaja, depresivnost žena je 4 puta češća nego inače, a u toku prvog postpartalnog meseca čak 35 puta češća nego nego u drugim životnim periodima žene. Utvrđeno je da na svakih 1000 normalnih porođaja, 100-150 žena oboli od depresije (10-15%), a 1-4 razvije postpartalnu psihozu (0,1-0,4%). U proseku, samo 20-25% depresivnih žena u postpartalnom periodu potraži profesionalnu pomoć. Takođe, značajan broj postpartalnih psihičkih poremećaja najčešće ostaje nedijagnostifikovan i samim tim nelečen. Simptomi depresije se vremenom mogu sponatano izgubiti, ali najveći broj nelečenih žena je depresivan i godinu dana nakon porođaja. Posledice neprepoznate i prolongirane depresivnosti majke, predstavljaju faktor rizika i za majku i za dete, pogotovo u smislu povećanja morbiditeta i moraliteta odojčadi. Obolela trudnica i majka nije u stanju da na adekvatan način emocionalno odgovori potrebama deteta pre i posle porođaja, kao ni tokom kritičnog razvojnog perioda. Takođe, ove trudnice su pod velikim rizikom za pothranjenost, razvoj hipohromne anemije, zloupotrebu psihoaktivnih supstanci i pretporođajne socijalne neprilagođenosti.

Postpartalna depresija se definiše kao svaki nepsihotični depresivni poremećaj tokom prve 4 nedelje nakon porođaja, a prema istraživačkim kriterijumima tokom prvih godinu dana nakon porođaja, pri čemu poremećaj može imati početak i tokom trudnoće. Postojanje antepartalne depresivnosti je skoro pozitivan prognostički znak za pojavu postpartalne depresije sa različitom kliničkom slikom. Karakteristični simptomi su postojanje veoma uporne nesanice nevezane za ritam spavanja i budnosti bebe, gubitak apetita, brza zamorljivost i preterana razdražljivost. Međutim, najčešći razlog zbog kojeg se pacijentkinja sama može javiti stručnjaku je pojava neprihvatljivih ideja o povređivanju deteta. Uobičajene rečenice kojima pacijentkinja opisuje svoje stanje nakon porođaja su da prolazi “kroz veoma težak period” ili “jedan od najtežih perioda u životu”. Tokom razgovora pacijentkinja može izraziti da ima doživljaj bespomoćnosti, neadekvatnosti i negativno sagledavanje sebe („ništa nije kako treba, jer sam ja loša“), iskrivljeno interpretirati događaje („nikada ništa nije ni bilo dobro“) i pesimistički anticipirati buduće događaje (“biće samo još gore”). Pacijentkinja može imati ambivalentan odnos prema bebi i intenzivan doživljaj sebe kao loše majke i supruge, pri čemu može svaki partnerov komentar tumačiti kao znak odbacivanja i nedostatka ljubavi. Doživljavanje trenutne životne situacije može biti u toj meri izmenjeno da može zaključiti da je bolje da je mrtva ili da su mrtvi i ona i beba. Suicidalne idejemogu postojati, ali je rizik od suicida manji nego kod postpartalnih psihoza.

Psihoza

Klinički, psihoza se u 50% slučajeva zapaža već u toku prve postpartalne nedelje, a pomenuti znaci depresije se tada obogaćuju bizarnim, nihilističkim ili paranoidnim sumanutim idejama u vezi pacijentkinje i njenog deteta, kao i halucinacijama u oblasti svih čula, psihomotornom uznemirenoću i nepredvidljivim ponašanjem. Postpartalna psihoza se najčešće javlja u periodu od trećeg dana nakon porođaja do šeste nedelje nakon porođaja. Klinička slika uključuje agitaciju, konfuziju, formalne i sadržinske poremećaje mišljenja, poremećaj raspoloženja, sumanutost, halucinacije, bizarno ponašanje i povišenu agresivnost.

Ukoliko kod sebe uočavate neke od pomenutih smetnji možete zakazati konsultaciju u savetovalištu.

Psihološko savetovalište nudi sledeće intervencije:

• ✓ Detektovanje problema/dijagnostifikovanje poremećaja;
• ✓ Savetovanje oslonjeno na suportativne i konstruktivističke tehnike;
• ✓ Individualnu, bračnu i porodičnu terapiju;
• ✓ Stručni nadzor, kao i upućivanje na hospitalizaciju kada je to neophodno.

Leonora Pavlica, klinički psiholog i psihoterapeut

Kontakt telefon: 069/305 77 70